MIlan Mladenović, poslednji intervju: Razlog zbog kog se bavim muzikom su ova zemlja, ovi ljudi

U četvrtak, petog novembra navršiće se 21 godina od tragične smrti legendarnog Milana Mladenovića. Tim povodom, prenosimo vam pravi poslednji intervju Milana Mladenovića, koji je dao u avgustu 1994, nekoliko dana posle poslednjeg beogradskog koncerta EKV-a 29. jula, koji je održan upravo u bašti Kluba studenata tehnike. Takođe, kao i svake godine na taj dan, u KST-u će se održati posebno veče posvećeno grupi EKV, posebno posvećeno Milanu Mladenoviću.

“RITAM”, novembar 1994.
piše: Miljana Aksić

“Malo je Ijudi koji imaju šta da kažu svojoj publici”. Gotovo sam bila sigurna i tada, početkom avgusta ove godine, a sada sam potpuno uverena, da je ova rečenica jednog od takvih retkih i izuzetnih Ijudi kakav je Milan Mladenović, izrečena na našem poslednjem susretu, apsolutno tačna.

Neposrednog povoda za razgovor, barem onakvog kakvog tako strogo i kruto zahtevaju dnevne novine nije bilo, ali razloga da se napravi intervju sa Milanom je, kao i uvek, bilo mnogo. EKV je proteklog leta odsvirala seriju sjajnih i dobro posećenih koncerata (poslednji, nekoliko dana pre našeg razgovora, 29. jula u bašti KST-a), Milan je gostovao na ploči Partibrejkersa, planirao da objavi materijal snimljen početkom godine u Brazilu sa grupom Angel’s breath, da u septemhru Ekatarina udje u studio…

Deo ovog razgovora objavljen je sredinom avgusta 1994. u “Večernjim novostima”. kao tekst sa naslovom “Šifra za novu publiku”.

OSEĆAJ NOVOG

Listajući sada beleske koje su ostale sa tog intervjua, gotovo da bole i dobijaju prizvuk ironije sudbine posebno one rečenice iz kojih zrači pozitivizam:

“Imam osećaj nekog novog početka. Za dva meseca odsvirali smo 16 koncerata, neke na moru, neke na “kontinentu”. Ali i ti koje smo svirali na moru nisu bili “morski”. Odradili smo ih do kraja profesionalno. Planiramo da se u septembru zaključamo u studio i uradimo nešto novo, a u taj projekat uključićemo i Ijude iz drugih bandova. Beogradske grupe – EKV, Elektricni orgazam, Partibrejkeisi – prosle su sportsko-tamičarsku fazu. Više se ne utrkujemo ko će napraviti bolju ploču, odsvirati bolji koncert. Sada sve češće pomažemo jedni drugima sa ciljem da napravimo nešto drugačije”.

Na letošnjim koncertima EKV bila je vidljiva i smena generacija u publici. Klinci koji su u vreme “novog vala” tek kretali u osnovnu školu ili još bili u obdaništu, znali su i pevusili i tekstove sa prvih ploča.

“Postoji veoma malo bendova koji govore nešto smisleno o onome čime smo svi trenutno okruženi. Zato se i ti mladi ljudi okreću bendovima od kojih imaju šta da čuju. Mi govorimo jednostavnim rock’n’roll rečnikom i šaljemo im poruke koje su veoma jasne i za tu publiku nedvosmislene. Postoje i Ijudi koji nisu u stanju da ukapiraju te poruke, i kada pokušaju da priđu nasoj akciji, dolazi do nesporazuma. Ko ima imalo mozga u glavi, u porukama nasih pesama može da pronađe život koji svi trenutno živimo. Ponosan sam na publiku koja to ume da dešifruje, jer jedino ako se razumemo možemo da učinimo nešto da nam svima bude bolje”.

Nesporazum o kojem je govorio bio je veoma konkretan i odnosio se jedan napis koji se ovih dana pojavio u štampi, na jedan pokušaj da se “protumače” skrivene poruke.

BRAZIL – DRUGA PLANETA

milanmladenovic

Posebno zanimljivo bilo je čuti Milanove impresije iz Brazila: “Brazil je ogromna i predivna zemlja koja iz nase perspektive izgleda kao druga planeta. Zaljubio sam se u te Ijude koji tako skladno žive jedni sa drugima i sa prirodom. Crnci, Indijanci, Japanci, Nemci, Italijani, svi žive zajedno. Žive pošteno i ne dele se. Među njima nema rasizma. Brazil je siromašna zemlja ali ljudi zbog toga nisu nesrećni. Mislim da bi od njih i mi mogli da naučimo kako da budemo tolerantniji i opusteniji”.

O ploči koju je snimio sa Angel’s breath, grupom u kojoj su pored njega bili Mitar Subotić (nekada poznat kao Rex Ilusivii) i Brazilci Zo Paraiba i Fabio Golfeti, nlje govorio mnogo – “čuće se kada se na jesen pojavi”. Pesme koje su otpevane na portugalskorn i srpskom okarakterisao je muzicki kao – psihodelični samba-rok na balkanski način”. Interesovalo me je i zašto nije, uprkos mnogim putovanjima po svetu, poput dosta njegovih prijatelja, ali i čitave reke Ijudi iz njegove generacije, otišao u inostranstvo.

“Ovde je razlog zbog koga se bavim muzikom – ova zemlja, ovi Ijudi. To su lepi, pametni, interesantni, drugačiji Ijudi. Postoje ovde i oni drugi – glupi i ružni, pa to stvara jedan emotivni naboj koji te hrani i tera dalje da nesto uradiš, nešto promeniš zbog onih koji su dobri. Bez obzira na sve, ovo je zemlja u kojoj bi svima moglo da nam bude dobro, samo kada bi se dobro organizovali. Neću zato nikud otići, ali ću sigurno putovati kako bih upoznao i nesto što je drugačije”.

ZVUK SMO – MI

Kako ni sama često nisam bila načisto da li je Milan pre svega muzičar, a potom pesnik ili obnuto, intrigiralo me je i šta je njemu kao autoru vise značilo, da li je u samom procesu stvaranja muzika inicirala stihove ili stihovi muziku.

“Poruka je u svakom slučaju na prvom mestu, ali je ne bi bilo bez muzike. Čak i muzika bez teksta sadrži poruku. Kada je reč o konkretnim pesmama koje smo napravili – kažem mi, jer u grupi postoji specifičan proces rada u kome svi učestvuju – nekada je značajnije jedno, nekada drugo. Dešavalo se i to da neke reči podvučene muzikom dobiju sasvim novo značenje. Čini mi se zato da su u rock’n’rollu poezija i muzika jedan medij. Skupe se u jednu loptu koju ne možeš da podeliš, jer ako je presečeš po polovini, ona se više ne kotrlja”.

Ono u čemu su Ekatarina velika i Milan Mladenović bili skoro beskompromisni poslednjih deset godina je odupiranje trendovima koji su se nametali i na domaćoj i na svetskoj sceni. Sa svim menama i personalnim promenama u grupi, zvučali su isključivo kao EKV, pa je neminovno bilo i zapitati kako su kao takvi uspeli da opstanu i ostanu dosledni sebi.

“Upornošću. Bili smo veoma uporni da bismo stvorili ime i to nije bilo baš lako. Odsvirali smo mnogo koncerata u bivšoj i u skraćenoj Jugoslaviji. Preko 700, što je ogroman broj. Ne mislim da se treba odupirati uticajima po svaku cenu. Dobro je da kada već nešto ostavi utisak na tebe, što je normalno, da to propustiš kroz sebe. Mi smo uspeli da napravimo svoj jezik, sto ne znaci da ne priznajemo tuđi. Po tome sto smo različiti, sto imamo svoj jezik smo valjda i interesantni Ijudima. Muzika je nešto sto čovek nosi u sebi. I kada sviramo zajedno, to je nešto sto izlazi iz nas, pa smo taj prepoznatljiv zvuk zapravo mi, Mi se menjamo, a sa nama se godinama i taj zvuk menjao. Koliko smo bili dosledni sebi toliko su nam i sve ploče do sada bile različite”.

Dotakli smo se i onoga što tišti sve koji od rock’n’rolla “jedu hleb” – premalog prostora u medijima, marginalizacije, okretanja klinaca “narodnjacima”…

“Gladni su muzike i zabave, a kada si gladan, jedeš ono sto je na trpezi”.

Leave a Reply